1. Насловна
2. Универзитет
3. Историјат
4. Настанак и развој Универзитета
5. Капетан Миша Анастасијевић

Миша Анастасијевић рођен је 24. фебруара 1803. године у Поречу на Дунаву. Мишине прве године живота поклапају се са бурним годинама Првог српског устанка. Бекство од Турака преко Дунава у Аустрију довело је до познанства са трговцем Стојаном Матрошлијом и успешног заједничког пословања. То је Миши омогућило да похађа школу након повратка из Аустрије у Пореч. Након Стојанове смрти и поновног избеглиштва у Аустрију, Миша по повратку у Пореч постаје учитељ са својих непуних једанаест година. Ово намештење му доноси углед писменог човека па га Бејшир-ага узима за свог писара, али Миша ускоро бежи натраг у Пореч и ради као трговачки помоћник код једног од многобројних тамошњих трговаца.

Током 1817. године Миша постаје ђумругџија (царинар) на скели Дубравичкој. Након пар година овог занимања и одређене своте новца коју је уштедео, Миша се коначно опредељује за трговину. Већ као двадесетогодишњак сврстава се међу богатије људе у Србији. Поставши успешан трговац, Миша се 1825. године жени млађом ћерком свештеника Илије Урошевића, Христином, чији је рођени брат Сима тада био један од писара-секретара кнеза Милоша. Тако ступа у сарадњу и са кнезом. Напушта трговину "на мало" и започиње трговину стоком, а касније и сољу.

Хатишерифом из 1833. године решен је територијални и економски положај Србије. Добивши под своју управу Ђердап и Крајину, Србија је увећала број становника и промет робом се појачао. По присаједињењу нових нахија кнез Милош их је обишао и том приликом Мишу Анастасијевића поставио за Дунавског капетана. Својим новим положајем капетан Миша тако улази и у сферу дипломатије и међународног судства.

Капетан Мишина "империја" или "прва српска мултинационална компанија", како бисмо је данас назвали, бројала је око 10.000 људи, 23 филијале, односно камарашије-соларице у разним местима на Сави и Дунаву и најмање 74 брода "соларица", као и девет спахилука у Влашкој. Главна канцеларија "империје" била је у Букурешту а управа у Београду.

У политику се капетан Миша умешао стицајем околности. Свих пет кћери поудавао је за људе који су у то време или већ представљали значајне политичке личности или су били на прагу успешне политичке каријере. Са доласком Александра Карађорђевића на престо 1842. године Миша Анастасијевић успоставља и са њим пријатељске односе. Али након Светоандрејске скупштине Миша, помало разочаран политиком, напушта Србију и одлази да живи у Румунији где је и преминуо, 27. јануара 1885. године у Букурешту. Сахрањен је у Клежанима у својој задужбинској цркви.

Доброчинства Мише Анастасијевића су бројна. Сматрао је да се кроз развој просвете уздиже и народ, а пошто је наш народ сиромашан треба да га помажу имућни људи. Он је то и чинио. Када је у Београду 1846. године основано "Друштво за читалиште" капетан Миша постаје његов велики поборник. Давао је добротворне прилоге у више махова за Народно позориште, за цркве, школе и сиромашне. На свом главном спахилуку Клезањ у Влашкој основао је две школе. Те школе је бесплатно похађало око 162 ђака. Помагао је многе писце тако што им је плаћао штампарске трошкове за издавање књига или им је давао новчане поклоне. Своју велелепну зграду, данас познату као Капетан-Мишино здање, завештао је "своме отечеству" за просветне потребе.

За све што је чинио, Миша Анастасијевић је био одликован Таковским крстом II реда, руским Орденом Светог Станислава, турским Нишан-Ифтикаром, Орденом румунске звезде и немачким Валдеком.